Priča se o Izložba panoa

 

Citat

Priča se o Izložba panoa

Domaćin: Učenici II razreda farmaceutskog smera i profesor biologije Datum i vreme: 25. mart 2009, 12:00 – 25. april 2009, 13:00 Lokacija: Kabinet biologije i web prostor Vidi ovaj događaj u okviru usluge Windows Live

(E)-izložba panoa

Učenici II razreda farmaceutskog smera su dobili zadatke da obrade određene teme iz botanike (mahovine, rastavići, papratnjače, golosemenice, skrivenosemenice, i porodice skrivenosemenica važne za farmaciju) i da na času redovne nastave botanike pripreme kratko izlaganje. Posle izlaganja predviđen je razgovor u kome učestvuju svi učenici. Bilo je veoma interesantno prisustvovati tome kako su “predavači“ odgovarali na pitanja iz “publike“. Ovde se predstavlja samo deo učeničkog rada: panoi koji su slikom pratili predavanja.

Hromatin

Hromatin je dispergovan hromozomski materijal interfaznog jedra. Prvi put ga je opisao Valter Fleming (1843-1905) 1882. godine prilikom istraživanja deobe ćelija.

Pakovanje DNK

Na osnovu molekulske mase DNK i podatka da jedan puni zavoj ima dužinu od 3,4 nm, lako se može izračunati ukupna dužina ispružene dvolančane zavojnice DNK u nekoj ćeliji. Tako, ukupna dužina dvolančene DNK u jednoj jedinoj ćeliji čoveka iznosi oko 2 m. Treba imati u vidu da je prečnik tipične ćelije oko 20 mm, a njenog jedra 5-10 mm. DNK bakteriofaga T2 je oko 300 puta duža od samog virusa; dužina DNK bakterije E.coli je oko 850 puta veća od same bakterije. Navedeni primeri jasno ukazuju da DNK mora biti veoma čvrsto upakovana da bi se uopšte mogla smestiti u ćeliju. To podrazumeva da pored sekundarne strukture, postoje i drugi nivoi organizacije DNK. I zaista, u svim ćelijama DNK je superspiralizovana, što znači da je dvostruka spirala još mnogo puta ispresavijana i čvrsto upakovana. U tom pakovanju učestvuju proteini sa kojima je DNK čvrsto vezana.

Vrste hromatina

Prema jačini bojenja razlikuju se dve vrste hromatina:

• heterohromatin i
• euhromatin.

Heterohromatin je kondenzovan (spiralni navoji DNK su zbijeni) pa je zbog toga tamnije obojen i lako se uočava u jedru. Euhromatin je difuzan (rasplinut – manje su zbijeni navoji DNK) pa je usled toga svetlije obojen. Ćelije koje intenzivno sintetišu neki protein imaju malo heterohromatina, a dosta euhromatina – njihova jedra su svetlija, jer je heterohromatin neaktivan u transkripciji, dok je euhromatin aktivan.

 http://i13.photobucket.com/player.swf?file=http://vid13.photobucket.com/albums/a292/tsnena/NivoipakovanjaDNK.flv

Priča se o Ćelijski ciklus

Ćelijski ciklus je život ćelije između dve deobe, pri čemu je jedna deoba uključena u ciklus. Prema tome ćelijski ciklus se sastoji od dve faze:

1. faze deobe (D-faza) i

2. interfaze.

 

Interfaza obuhvata period u toku koga se ćelija priprema za deobu. Pre deobe ćelija mora da udvostruči svoju masu i količinu DNK, da bi sve svoje delove podjednako podelila između kćerki-ćelija. Faza deobe kod eukariotskih ćelija obuhvata podelu jedra (kariokineza) i podelu citoplazme i njenih organela (citokineza). Najvažniji oblici ćelijskih deoba su mitoza (deoba telesnih ćelija) i mejoza (proces obrazovanja polnih ćelija). Dužina trajanja ćelijskog ciklusa razlikuje se kod različitih ćelija i organizama patako kod bakterijske ćelije iznosu 20-30 minuta, dok je kod eukariotskih ćelija oko 20 sati.  

Ćelijski ciklus

 

Ćelijski ciklus je život ćelije između dve deobe, pri čemu je jedna deoba uključena u ciklus. Prema tome ćelijski ciklus se sastoji od dve faze – faze deobe (D-faza) i interfaze. Interfaza obuhvata period u toku koga se ćelija priprema za deobu. Pre deobe ćelija mora da udvostruči svoju masu i količinu DNK, da bi sve svoje delove podjednako podelila između kćerki-ćelija. Faza deobe kod eukariotskih ćelija obuhvata podelu jedra (kariokineza) i podelu citoplazme i njenih organela (citokineza). Najvažniji oblici ćelijskih deoba su mitoza (deoba telesnih ćelija) i mejoza (proces obrazovanja polnih ćelija). Ćelijski ciklus ima različito vreme trajanja kod različitih ćelija (kod bakterija najčešće traje 20 min, a različitih ljudskih i životinjskih ćelija od 16 – 25 sati).

Interfaza

Interfaza (lat. inter = između) je period ćelijskog ciklusa između dve deobe. Ona je najduža faza u životu ćelije zato što se za vreme te faze obavljaju obimne pripreme za deobu.(Kao što je već rečeno, ceo ćelijski ciklus ljudskih ćelija traje 16-25 sati, od čega deoba traje oko 1 sat, a sve ostalo vreme je interfaza.)

Deli se na tri faze:
* presintetička (G1),
* sintetička (S) i
*postintetička (G2).

Iz naziva ovih faza se uočava da je ključna S-faza  prema kojoj i ostale faze dobijaju naziv. U svim ovim fazama se odvija transkripcija RNK, neophodnih za sintezu proteina.

Presintetička (G1 – od engl. the growth = rast) je period koji obuhvata, s jedne strane, rast ćelije do veličine koja odgovara datoj vrsti ćelija i, sa druge strane, procese koji pripremaju jedro da uđe u S-fazu. Zbog rasta ćelije sinteza proteina u citoplazmi je u ovoj fazi vrlo intezivna. U ovoj fazi svaki hromozom se sastoji od jedne hromatide, odnosno jednog molekula DNK. Kod sisarskih ćelija ova faza traje 6-12 h u zavisnosti od tipa ćelije.

Tokom S-faze u jedru se odvija udvajanje (“’replikacija“’) DNK. Svaki hromozom, koji je u prethodnoj G1 fazi imao 1 molekul DNK, na kraju S-faze izgrađen je od dva molekula DNK (dve hromatide). U ovoj fazi se odvija i sinteza histona i dupliranje centriola (od jednog nastaju dva para centriola koji se u deobi raspoređuju na polove ćelije). Sintetička faza traje 6-8 h.

Postsintetička faza (G2) je period u kome se ćelija priprema da uđe u deobu. Pošto se odvija posle replikacije, u ovoj fazi je količina DNK u ćeliji duplo veća nego u G1 fazi. Posle G2 faze ćelija ulazi u deobu.

Ključni procesi u interfazi su:

– rast ćelije do veličine karakteristične za njenu vrstu; ćelija koja ne dostigne određenu veličinu neće moći da se podeli;
– replikacija DNK koja omogućava da u deobi kćerke ćelije dobiju  međusobno istu količinu DNK, odnosno iste gene; sestrinske hromatide su, ustvari, budući hromozomi kćerki-ćelija koje će nastati deobom.

Ćelijski ciklus se odvija od momenta nastanka neke ćelije (deobom majke-ćelije) pa sve do momenta kada se ta ćelija deli na dve nove  ćelije (sada su one unuke-ćelije one početne). Smene ćelijskih ciklusa (majka > kćerke > unuke) omogućavaju rast i obnavljanje tkiva kod višećelijskih organizama, dok kod jednoćelijskih dovode do uvećanja broja jedinki.

Neciklične ćelije

Ćelije koje nemaju sposobnost deljenja, kao što su poprečno-prugaste mišićne ćelije, nervne ćelije ili, recimo, eritrociti ulaskom u G1 fazu u njoj trajno ostaju. Pošto G1 faza istovremeno predstavlja čitav ćelijski ciklus ovih ćelija, ona se u tom slučaju označava kao G0 faza. Ćelije koje se tokom celog svog života nalaze u G0fazi nazivaju se neciklične ćelije. One svoj životni vek okončavaju ćelijskim umiranjem, a ćelije koje imaju sposobnost deobe završavaju deobom na nove ćelije.

Faza deobe

Ćelija koja je završila interfazu i pripremila se za podelu na dve nove ćelije, ulazi u deobu. Prokariotske ćelije se dele amitozom, fisionom deobom (direktnom ili prostom deobom), dok se eukariotske dele mitozom ili mejozom. Promene, koje se u ćeliji deševaju za vreme deobe, mogu se uočiti mikroskopom što sa promenama tokom interfaze nije slučaj.

 

Zadaci:

 

1. Pogledaj video zapis o ćelijskom ciklusu

 

      

 

2. Odigraj igricu sa Nobelovog sajta

3. Pogledaj ostale fotografije u albumu Biologija ćelije

4. Otori fasciklu “Javno“ pa pročitaj dodatne tekstove o ćeliji po slobodnom izboru.